PRAVILAN RAST DETETA

ŠTA SVE UTIČE NA RAST?

Niz međusobno povezanih faktora utiče na brzinu kojom će dete rasti i kolika će biti njegova konačna visina. Genetski potencijal (visina oca i majke) određuje očekivanu visinu deteta. Da bi dete tu visinu postiglo i preraslo, neophodna je pravilna i uravnotežena ishrana, odsustvo hroničnih bolesti, kao i povoljna emocionalna klima u kojoj dete raste. Svi ovi faktori rasta se usklađuju kroz rad endokrinih žlezda: hipofize (sitna žlezda koja se nalazi sa donje strane mozga), štitne žlezde i nadbubrežnih žlezda. One luče hormone koji stimulišu rast deteta i sazrevanje kostiju.

MERENJE RASTA

Na osnovu merenja velikog broja dece konstruišu se tabele rasta i grafikoni koje pedijatar koristi kao standard za upoređivanje visine i brzine rasta pojedinog deteta u odnosu na ostalu decu. U Srbiji se koriste tablice britanskih i američkih autora, jer u našoj zemlji nikada nije sprovedeno sistematsko merenje dece raznih uzrasta, tako da naš „standard” za rast ne postoji. Srećom, odstupanja između različitih naroda nisu značajna, tako da to ne ometa pedijatra u svakodnevnom radu u savetovalištu. Masa se lakše meri, najbolje ujutru, sa što manje odeće.

U prvoj godini života masa je bolji pokazatelj napredovanja deteta, dok kod starijeg deteta prednost ima rast u visinu. U prvih šest meseci dete udvostruči, a na kraju prve godine utrostruči porođajnu težinu. Kasnije dete mnogo manje povećava svoju masu. Telesna masa se tumači u odnosu na visinu, najčešće se preračunava indeks telesne mase. Visina deteta se u prve dve godine meri u ležećem, a potom u stojećem položaju. Dužina novorođenog deteta je oko 52 cm, dečaci su u proseku nešto duži. Brzina rasta u prvoj godini je veoma velika, dete poraste oko 25 cm, a u drugoj oko 12 cm. U trećoj godini dete poraste oko osam centimetara, a potom se brzina rasta naglo smanjuje i iznosi pet do sedam centimetara godišnje, do puberteta. U pubertetu se rast značajno ubrzava, povećava se telesna masa, uz preoblikovanje tela karakteristično za pol.

VISOK RAST

Porodični visok rast je najčešći oblik visokog rasta. Izuzev visine deteta (i njegovih roditelja), sve ostalo je normalno, deca su odgovarajućih proporcija za uzrast i pol. Zbog visokog rasta najčešće se lekaru javljaju devojčice u pubertetu. Patološki visok rast nastaje zbog povećane funkcije endokrinih žlezda, genetskih anomalija ili metaboličkih bolesti. Lečenje visokog rasta se odvija u okviru lečenja osnovne bolesti.

NIZAK RAST

Zbog niskog rasta u odnosu na vršnjake češće se lekaru javljaju dečaci. Porodični, konstitucionalno nizak rast, najčešći je razlog niskog rasta. Merenjem visine roditelja i ciljanim razgovorom o dinamici rasta oba roditelja, obično se utvrdi da su i oni sami izrazito niskog rasta ili su sporo rasli u odnosu na vršnjake, ali su dostigli normalnu visinu.  Kod ove dece nije potrebna nikakva terapija. Nizak rast deteta koji prati genetske, metaboličke ili hronične bolesti (bubrega ili srca), leči se u okviru lečenja osnovne bolesti. Nedostatak hormona rasta je najčešći uzrok patološki niskog rasta. Najčešće se ne otkrije uzrok lučenja značajno manje količine hormona rasta iz hipofize. Ova deca se mogu prepoznati još u ranom detinjstvu: dete je niskog rasta u odnosu na roditelje, proporcionalne građe tela, kasni nicanje zuba, punačko, nezrelih crta lica („lutkast izraz”), malih šaka i stopala i malih spoljašnih genitalija. Rast je usporen, a pubertet se javlja sa značajnim zakašnjenjem. Na tržištu postoje farmaceutski oblici hormona rasta koji je je identičan prirodnom, pa se ovaj nedostatak uspešno leči.

KAKO NA VREME PREPOZNATI DA DETE ZAOSTAJE U RASTU?

Po važećim preporukama, odojče se meri čak šest puta u toku prve godine života, dva puta u drugoj, a potom jednom godišnje do završetka školovanja. Merenje rasta može biti i češće (na šest meseci) u slučaju da postoji sumnja na poremećaj rasta. Lekar ili medicinska sestra pravilno mere dete, a dobijena vrednost se upisuje u grafikon standarda za pol i uzrast. Svako značajno odstupanje u dostignutoj visini ili brzini rasta treba da pobudi sumnju na poremećaj rasta. Dete se obavezno upućuje dečjem endokrinologu koji će obaviti niz analiza i testova kojima se traga za mogućim uzrocima niskog rasta.

KADA TREBA ZAPOČETI LEČENJE NISKOG RASTA?

Rezultati lečenja niskog rasta direktno su srazmerni vremenu započinjanja terapije. Nekada roditelji sami uoče da je dete niže od vršnjaka ili da je ranije brže raslo. U tom slučaju bi i mimo redovnog sistematskog pregleda trebalo pažljivo izmeriti dete i uporediti visinu sa prethodnim vrednostima. U svakoj pedijatrijskoj ordinaciji moguće je pravilno izmeriti visinu i težinu detata, a postoji i veoma razvijena služba pedijatrijske endokrinologije, pa nema razloga da se dete ne uputi na vreme na ispitivanje. Dostignuta normalna telesna visina biće nagrada roditeljima i pedijatru za pravilno praćenje rasta i razvoja deteta.

BOLOVI RASTA

Čak do 40 odsto dece može da prolazi kroz takozvane „bolove rasta”. Oni pogađaju decu uglavnom u periodima između treće i pete godine starosti, i onda kasnije između osme i dvanaeste godine. Iako nisu simptomi nijedne bolesti, mogu uznemiriti i dete i roditelje. Obično se javlja „tup” bol u butinama, listovima ili iza kolena, i to popodne, uveče i u toku noći. U najvećem broju slučajeva, bolovi rasta nestaju do jutra i dete nastavlja sa svojim redovnim aktivnostima.

Bol se ne javlja svakodnevno, i njegov intezitet varira od deteta do deteta. Nije dokazano da sam rast kostiju uzrokuje ove bolove. Način na koji dete reaguje pri dodirivanju bolnog mesta može da ukaže na to da li se radi o „bolovima rasta” ili o nekoj povredi ili ozbiljnom medicinskom stanju. Naime, dok povređeno dete ne želi da ga dodiruju i pomeraju, detetu sa „bolovima rasta” prija kada ga masirate. Ipak, dijagnoza da se radi o „bolovima rasta” donosi se veoma pažljivo, onda kada se isključe ostali uzroci nastanka bola.

KAKO POMOĆI DETETU KOJE IMA „BOLOVE RASTA”?

• Masiranjem mesta na koje se dete požali
• Utopljavanjem bolnog mesta oblogom
• Davanjem blagog analgetika (nipošto aspirina)

Ukoliko bolovi ne prestaju, ili se javi otok i crvenilo u području zglobova, temperatura, gubitak apetita, opšta slabost, neobično ponašanje, ili dete ne može da staje na bolnu nogu ili koristi ruku na koju se žalilo, treba znati da ovi simptomi nisu povezani sa „bolovima rasta” i da se obavezno  treba obratiti lekaru.